Ne ulazeći u istorijat I korene simbioze arhitekture I grafičkog dizajna tj brendinga koji se duboko uvukao u kreiranje savremenih prostora posebno u komercijalnom I korporativnom segmentu jedno je sigurno:

 

Ove dve oblasti postaju neraskidivi spoj.

 

Brand book-ovi velikih sitema služe kao podloga I projektni zadatak za arhitekte koji moraju da razumeju duboke vrednosti I analize tržista pri svakom kreiranju prostora nečega što se zove „PRODAJA“.

 

Prva stavka koja čeka svakog projektanta enterijera, kada govorimo o komercijalnom segmentu, kreće od korporativnih vrednosti , boja,  vrednosti brenda i poruka koje treba svaki korisnik da upije boraveci u takvom prostoru.

 

Detaljne analize tržista donose dodatne stavke koje je potrebno ugraditi u ambijent kao I savremene navike I sve ono sto provereno radi u praxi.

 

Gotovo svi igraju na sigurno jer je imperativ da se grafik profita penje na gore.

 

Prostori tako postaju unificirani, projektuje se iz velikih centrala, mogućnost multipliciranja tako postaje mogo jednostavnija a prepoznatljivost globalna ako pricamo o kućama koje diktiraju trendove I pravac u kojem se ide.

 

LED displeji se uvlače u prostore kao dominantni elementi koji unose more poruka, grafike, video materijala zamenjujuci arhitektonska rešenja.

 

Svetleće reklame dominiraju fasadama stavljaući vrednosti objekta u drugi plan.

 

Korporativni svet office-a takodje podsvesno I direktno ugradjuje identitet kompanije svakom zaposlenom I visoko dizajniran radni prostor postaje magnet koji dobro privlači sve strukture a znaci su svuda.

 

Evolucijom ta veza izmedju grafičkog dizajna tj. mnogo šire rečeno – identiteta kompanije I arhitekture postaje sve manje vidljiva pa je slučaj da se sofisticiranost poruke provlači i kroz materijale.

 

Otuda svi oni interni epiteti kada se odredjuje materializacija koja treba da bude „jestiva“, „friendly“, „ozbiljna“,„young“, „poslovna“, „stylish“, „funny“, „cozy“ itd.

 

Vrlo često sama grafika primarno utice na odabir materijala.

 

Tipografija tj. font brenda čak moze da odredi pravac u kom će se dizajn enterijera kretati.

 

Extremno zahtevnim inžinjerskim poduhvatima poput „New York City Subway“ font Helvetica je ukrao slavu i postao najprepoznatljiviji element i sinonim.

 

Poruka koja se šalje postaje bitnija od ambijenta dok se arhitekte bore da svim snagama iskoče u prvi plan.

 

U javnim prostorima grafički način obeležavanja takodje postaje sastavni deo projekta te se dosta cesto projektanti odlučuju da naglase ovakve segmente i pretvore ih u arhitektonski izraz.

 

Čini se da kod velikih korporacija kreativnost i sloboda arhitekte počinje da se svodi na minimum jer svi tržisni parametri i analitika ne daju prostora za hrabra i inovativna resenja. Svežina i ideja nemaju utočiste u takvim projektima pa opet svi mi žarko želimo da upisemo u CV neko od imena iz globalne mreže kao vrhunsku referencu.

 

U svemu ovome postoje i kompanije koje su u osnovi kreativne orjentacije poput modnih kuća koje se otimaju da dovedu neke od najeminentnijih umetnika i dizajnera za svoje art direktore kako bi pomerili granice i diktirali pravce u kojima se dizajn generalno kretao.

 

Brending u sagregaciji sa ambijentom postao je stvar koja se podrazumeva.

 

Novi val malih brendova koji sa smelim projekatima pokusavaju da iskoče u moru jednoličnosti i igranja na sigurno možda i jeste dobra prilika da se konceptualno pomeri granica i dozvoli veća mogućnost i sloboda kreacije.

 

Takvi projekti i smela rešenja čini se da imaju izuzetno veliki uticaj na stručnu publiku, arhitekte i dizajnere i postaju reference koje se ponosno publikuju.

 

Iako su svi svesni da ovakvi koncepti ne mogu da pobede velike ribe, u kreativnom smislu vraćaju nadu da je mogućnost slobode realna.

 

Autor: Miloš Mirković, Moba Studio, Novi Sad